Zvali su je srpska Sara Bernar, mnogi muškarci su utapali tugu zbog neuzvraćene ljubavi u alkoholu zbog nje, a ona je bila i ostala jedna od najznačajnijih osoba u istoriji srpskog teatra – Vela Nigrinova. Ostavila je pečat u jednoj epohi Beograda, njena smrt je potresla celu prestonicu i zato je njen život Beogradska priča.
Dolazak u Srbiju i karijera u Narodnom pozorištu
Avgusta Vela Nigrinova rođena je u Sloveniji, 14. novembra 1862. godine, a u Beograd dolazi sa dvadeset godina. Nju je Narodnom pozorištu preporučio slovenački kompozitor Davorin Jenko, inače autor sprske himne Bože pravde. Iste godine je prvi put kročila na scenu Narodnog pozorišta, 9. oktobra 1882. godine u predstavi Debora.
Ostvarila je oko 400 uloga, a između ostalog se najviše pamte njene uloge: Julija (Romeo i Julija), Nora (Nora), Ofelija (Hamlet), Margaret Gotje (Dama sa kamelijama), Esmeralda (Zvonar bogorodičine crkve), Đovana (Mona Vana), Teodora (Car provodažija).
Gostovala je u raznim pozorištima i van granica Srbije, pa je tako dobila i ponudu da se priključi Češkom narodnom pozorištu. Vela je poziv odbila sa izjavom da je Srbija njena najdraža domovina.
Ljubav dva umetnika iz Slovenije u Beogradu
Po dolasku u Beograd, Vela Nigrinova je počela da živi u kući kompozitora Davorina Jenka. On je njom bio opčinjen, a njihova veza, zasnovana pre svega na velikom poštovanju i prijateljstvu, je trajala do kraja njenog života. Kao dokaz svoje ljubavi, Jenko je 1894. godine položio zakletvu i postao srpski podanik.
Vela se brzo prilagodila beogradskom mentalitetu i duhu i zapamćena je kao najelegantnija žena tog doba. Bila je temperamentna, lepog lica sa crnom kosom, belom puti i krupnim očima. Zbog svoje lepote i društvenosti bila je muza mnogim umetnicima i najveća inspiracija fotografa Milana Jovanovića i slikara Đorđa Krstića.
Mnogi beograđani su tugovali za njom u Skadarliji, a potezalo se i oružje
Zbog pomenutog temperamenta, elegancije i lepote, Vela Nigrinova, privlačila je pažnju brojnih muškaraca u Beogradu. Iako je udvarače držala na distanci, volela je da se druži sa poznatim ličnostima tog doba i često je posećivala beogradsku boemsku četvrt Skadarliju.
Poznato je da su dva ondašnja ministra izašla na dvoboj zbog nje, ali društvo nije zabeležilo detalje ovog sukoba. Hrvatski pesnik Antun Gustav Matoš patio je zbog nesrećne zaljubljenosti, ali je grad najviše pričao o zaljubljenosti srpskog književnika Janka Veselinovića u Velu. Veruje se da je svoj čuveni pozorišni komad Đido napisao i namenio upravo njoj. Toliko je želeo da je usreći i da pomogne njenom nastupu, da je i sam učestvovao u predstavi, pevajući u horu u prvom činu predstave.
Humanitarni rad i prerana smrt
Vela je bila zaljubljena u Srbiju i pokušavala je da pomogne na razne načine. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine radila je dobrovoljno kao bolničarka za srpske ranjenike.
Prve informacije o bolesti pojavljuju se 1902. godine i tada se saznaje da je Vela težak plućni bolesnik. Otišla je na lečenje u vazdušnu banju u blizini Beča, a pred put mnogi poštovaoci su prikupili novac za njeno lečenje.
Nakon pet godina, Vela se vratila na scenu 1907. godine i proslavila 25 godina karijere. Od kolega je dobila skupocen prsten, a na proslavi u hotelu Pariz dobila je i Orden Sv. Save.
Poslednji put na sceni se pojavila u ulozi carice Teodore 28. maja 1908. godine. Umrla je u 45 godini života, u ponoć, 31. decembra 1908. godine. Njena smrt je potresla celu prestonicu, a po njenoj želji sahranjena je po pravoslavnim običajima na Novom groblju. Sahrani je prisustvovalo hiljade Beograđana, kolege, prijatelji i poštovaoci.
Davorin Jenko nakon smrti njegove najveće ljubavi odlazi iz Beograda nazad u Ljubljanu. Umro je u 80 godini života, a zbog toga što je posao srpski podanik, austrougarske vlasti nisu dozvolile da mu se održi pogreb dostojan njegovog imena i dela.