Kad priđeš Dunavu oči u oči, naročito tamo gde je širok kao tepsija, kao gladno, vodeno grotlo, u tebi poteku sve reke – i brzalice i ponornice i vodopadalice. Setiš se svojih obruča kojima si bio vezan za zemlju i pre nego što si se rodio, u nekim drugim telima, možda, ili sa drugim vidom. Idealno mesto za suočavanje sa Dunavom je u Vinči, kod Belog brda, pored arheološkog nalazišta.

Tu često dolazimo Anđeo i ja. Eh.

Anđela znam deset godina, ili možda duže (ko je sasvim razumeo hodnike vremena, jeste, ono je stalno sadašnje, isto, neporozno, nezamajano, naša tela su nevečna, ljušturasta, mi se krećemo, ono stoji, shvatam, ali ko zna da li smo se u nekom vremenskom rukavcu već sretali sa određenima?) Ko je kome šta u desetogodišnjem krugu, u našoj maloj Titanomahiji? U njemu se prelamaju zvezdani prstenovi. Možda sam ga nečim zadužila, u jonosferi, ili iznad, ili ispod, ne znam, ali znam da je uvek bio tu, i kada niko nije, i kada mi je bilo najviše potrebno jer nisam mogla ni da hodam. Prijatelj. Toliko mi je pomogao da je jedina solucija nepoznata interna prošlost, karma. Nas dvoje, dva proždirača supernova, pas i mačka, dva putnika kroz prošlost koja je sadašnjost, kroz sadašnjost koja je budućnost.

dunav-vinča1-mapio.net

Sedimo, tako, jedno pored drugog u Vinči, gledamo u Dunav. Kažu da se ranije zvala Grbulje, a mnoštvo seoskih vinograda su kasnije odredili njeno novo ime. Dunav se rascvetao od rečnih galebova. Neolitski Vinčanci nisu ubijali ptice, tvrde arheolozi. Eh. Mnoštvo ptica, miris mora, moj prijatelj i ja, u miru, prešli smo toliko toga. Lepih i teških trenutaka. I kada sam sama sebi bila teška, on mi je stavljao oreol na glavu. I držao mi ruku kad su kolena klecala. Bilo je i ljutnje, o, da, i Anđeli se ljute, i ja, nisam savršena. Ako se nisi posvađao sa nekim, nisi sa njim bio blizak. Gledamo u beli Dunav. Pored nas prolazi dečak koji kaže ocu: “Vidi, krdo ptica!” Ptice! Ubadaju reku na tren da bi onda staloženo nastavile da plove po njoj. Kada su u vazduhu, kreću se pravilnom vrtlogu koji liči na galaksiju, a onda padaju po talasima kao srebrnjaci, pa ih nosi voda. Nebo je azurno. Pitam se, da li se prošlost nastavlja, da li smo mi potomci neolitskih ljudi koji su živeli u Vinči? Jesmo li uvek povezani sa onim što je bilo, i sa onim što možemo da iskopamo iz prošlih života i sa onim koje možemo samo da pretpostavljamo? Šta je to sijamsko što spaja ljude, što ptice uranja u dubinu?

Možda je, u slučaju našeg naroda to Vinča? Veličanstvena, prvi grad evropske civilizacije (i to metropola!) koja je od šestog do trećeg milenijuma vladala velikim prostorom kog je povezivao Dunav – današnjom Srbijom, delovima Rumunije, Bugarske, Makedonije, srednje Evrope i Bliskog istoka (vinčanska civilizacija se širila i do Alpa, Jadranskog mora i ruskih stepa). Čuješ li kako odzvanja “v”. Dunav, Vinča, vladati, veličanstvena, veliki? Ali to je “vladati” bez ratova, prisile i nametanja, to je Vinča – ploviti Dunavom na gore i na dole (do Karpata, srednje Evrope i Egejskog mora), donositi opsidijan (mineraloid vulkansko staklo), istraživati, trgovati, živeti u miru i voleti. Opet “v”! Voleti Vinču! Voleti u Vinči! Voleti bližnjeg svog – druga, pticu, stenu, val, vodu, vir.

Kada je čiča Panta zvani Čeprkalo koji je skupljao figurice u dunavskom mulju peške odneo pronađeno blago u Narodni muzej, prof. Miloje M. Vasić je započeo istraživanja. Otkriveno je da su na Belom brdu živeli ljudi u pravougaonim kućama od drveta, lesnog blata i slame (koje su imale centralno grejanje), unutar njih su bile peći lučnog oblika, sve su bile okrenute u pravcu sever-istok, a građene su po tačno utvrđenom pravilu. Imale su drvenu konstrukciju i krov. Imale su i toplotnu izolaciju (mešavinu zrna žita i blata). Sve se to dešavalo u “zenitu neolitske kulture u Evropi” a stanovnici tog idealno zamišljenog naselja su cenili znanje, stvaranje, poštovanje i napredak. Vidiš, nema šta da se dodatno pita – svako je znao svoj put, imetak, ulogu i živeo je u skladu sa tim trojstvom. U sadašnjem sloju zemlje od oko 10,5 metara kriju se naslage neolitskih dana, slojevi zaljubljenosti u život sam po sebi. U crvenim, žutim, pepeljastim i crnim poslojcima su figurice sa raširenim rukama i velikim očima – gostoljubivi, otvoreni, radoznali, ali i osvešćeni ljudi koji poštuju rađanje i zemlju (Velika Majka), i koji se nisu selili, što je bila novina za ljudski rod. Vidiš, i ako si Vinčanac i ako nisi, razumećeš osnovno pravilo života – voli! Samo voli! Uzgajaj, radi, putuj i vrati se, sve sa ljubavlju. Gledaj u ptice, čak, tako, a kamoli u čoveka. A kamoli u Anđela!

Kažu naučnici da su vinčanske figurine atropomorfne i zoomorfne, a vaze ritualne, nakit od retkih i skupocenih materijala. Vidiš, sva ta skupocenost je proizišla iz vere i poverenja, usklađenosti. I, vidiš, i “vera” počinje slovom “v”! Pronađen je i sunčev kalendar, nastao pre više od 7527 godina. Znamo li se Anđeo i ja od tada? Ili smo senke neke pređašnje žene i pređašnjeg čoveka koji su isto tako sedeli uz Dunav? Ili su senke stvarne pa prihvataju osećanja i razum iz davnina? Ne znam. Znam samo da je jedina zlatna nit koja može da se prenese kroz poslojke vremena ljubav.

vinča-skulptura

foto: Wikimedia

Posebno mi je fascinantno tumačenje koje sam prvi put čula od kustosa muzeja u Vinči,  arheologa Dragana Jankovića – velike oči vinčanskih figurina predstavljaju budnost, a budnost je odgovornost! Kakva suštinska istina! Biti odgovoran za svoj život i postupke znači – biti, u pravom smislu te reči, obitavati, živeti, sa smislom. Biti duhovno budan znači biti odgovoran. Uzeti život u svoje ruke, ne dirati ništa tuđe, ali biti uz svoje. Budnost je odgovornost! Kakva oslobađajuđa rečenica! Nju sam u praksi naučila nekim drugim putevim, iz Beča, ali dobar deo njih potiče, pazi sad, iz Makedonije i Srbije. Ruka Dunava izgleda da spaja duhovnu svest Evrope. Biti budan znači biti! Ne odustajem od toga, jer je ispravno. A biti znači voleti. I sve tako u koncentričnom krugu. Krug počinje od one osobe koja ti je trenutno najbliža. Meni je to Anđeo. Prijatelj iz bliskih davnina.

Na područjima koje je zahvatala vinčanska kultura nađeni su i prvi točak, rudnici (topljen je bakar koji je u neolitu bio toliko vredan da se od njega pravio samo nakit), astronomska opservatorija, a “poimanje vremena je bilo ciklično”. E, to je, izgleda, termin koji može da opisuje Anđela i mene – tražimo se ciklično kroz kremtrejlove vremena. Tražimo se, presecamo, šijemo, onda opet presecamo pa spajamo. Možda nas je presekla oštrica opsidijana, doneta sa Karpata, od kog je bio napravljen neki vinčanski nož? Ili su se naše duše spojile i skuvale u nekom keramičkom sudu za eterična bilja iz čijih se otvora cedilo ulje? Ili se naš odnos izbrušio peskom, ispolirao rečnim oblucima? Ne znam. Anđeo je rođen na Avali, a ja sam u Beograd došla. Pa smo se smešali. Kao što su, verovatno, i svi Beograđani, zakukuljičeni uticaji i onih koji su bili i onih koji su došli.

Sedimo. Nebo je išarano pticama. Prvo nebo, pa reka, pa reka, pa nebo, a u daljini krugovi, cirkli novih ptica. Mislim o šarama na vinčanskim predmetima, tu su i kukasti krst, i znak koji liči na češalj ili obrnuto “E”, krst sa strelama, krst u krugu, krug, sunce, hodalica, M, Y, A sa travom na glavi, tarabice, delte, stube[lp1] , V (eto ga opet!), meandr…ti simboli govore nešto, ne znam šta. Mi ćutimo. Anđeo i ja. Nekad je ćutanje važnije od reči. Nekad je reč važnija od ćutanja.

Sedimo. Sedi sa nama i Dama iz Vinče, koja, kako kažu stručnjaci, ima petougaono lice i krupne oči. Gleda i nas i reku. I ptice. I mi u njene plast-oči. Sve vidiš kad razumeš široko. Neki istraživači kažu da su trijangularna i pentagonalna lica na antropomorfičnim figurama Vinče maske. Možda. Za maske ne znamo, ali za đuveče znamo. U njima se u neolitskoj Vinči spremala hrana. Kao i sada. Nađeni su i prospomorfni poklopci u obliku životinjskog lica (lasice, čini mi se) ali se ne zna za šta su služili. Imaju šiljate uši i isto takav nos. Možda su i oni maske? Nađen je i nakit od nefrita, cinibarita, opsidijana, mramora. I bakarne grivne.

dunav-vinča

Sedimo. On i ja, koji mi sve oprašta i ko brine za mene. “Budi dobro”, kaže često. Gledamo u Dunav, u beskraj između obala. Vidiš, baš tu, između sopstvenih obala – ruku i nogu, u ograničenom tvojstvu, ako beskrajno voliš, postaješ Bog. Ako ti se u srcu rodi ljubav pređašnje-ovdašnja, ti si na pravom putu, jer onda ćeš iskusiti višemilenijumski mir, kao Vinčanci. “Priča o našoj prošlosti je ujedno i priča o našoj budućnosti” – kaže g. Janković. Jesam li ti rekla? Sve je u jednoj liniji, i ti i ja, i Anđeo i ja, i prošlost i sadašnjost, samo teče, ne raslojava se. Samo teče, valja se, kovitla se, kolovrati, kao Dunav.

Sedimo. Jedno pored drugog pored rodne reke, tu gde je praistorija bila sadašnjost. Pitam se iz kojih se kanala svesti poznajemo, koji igrokaz je potreban da se odigra, koji nivo da se popuni, koji da se otkrije. Da li su misli povezale naše dnk ili dnk misli, ko je kome anđeo čuvar, zaštitnik i učitelj? Dokle će to trajati? Svetlosne gusenice dnk koje se prenose, grupišu, traže po ovom gradu od Vinčanaca do današnjeg dana spajaju ljude. Možda potičemo, možda ne potičemo od tih ljudi. Ali, svetlosne gusenice, one duhovne, ne umiru.

Jer, Beograd to ti je Vinča, metropola. Prvi grad Evrope. Sediment pravih i nepravih sećanja (a možda su neprava prava?), ležište, složeni redovi ljubavi, ljutnje, prijateljstva i neprijateljstva. Perčin prošlosti. Ona je, iako ćelijski drugačija od naše sadašnjosti, ipak deo nas. Ona je naša pratnja. Iz nekog njenog goda se nas dvoje sigurno znamo, iz nekakvog života, jer se toliko preplićemo, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo. Ne znam koji je to god i da li je materijalan ili nematerijalan. Ali znam jedno – tu sam da njemu nešto dam. Kao i on meni. Nije slučajno što smo se sreli u Beogradu, centru sveta (ja ga tako osećam). Beograd u sebi ima i Mediteran, kao uho školjke, i Balkan, sa bubnjarskom energijom. U Beogradu ti bubnja srce, gde ćeš naći autentičniju predstavu života? Jer sve je život – i sirup od školjki sa čijim se poklopcem borim pa ga snažnim rukama otvori Anđeo, i vinčanski nakit od školjki. A život je Beograd. To je rekao i Stanislav Vinaver. “Beograd možda ima teških mana, ali u njemu kuca moćno bilo života; on je ogledalo jedne bujne vitalnosti koja poput snažnih vodenih struja nosi i prečišćava sve što se valja u rečnom koritu, i mrzeti Beograd znači mrzeti sam život…”

Jeste. Dok prolaziš pored otvorene tezge sa raznoraznim čarapama sa bockicama na uglu Bulevara i Golsvortijeve čućeš, kao što to često biva, prolaznicu koja kaže: “Nek’ ide život!” Upravo tako – život ide, život živi. Koncetrično i večno.

Autor: Ana Atanasković

Izvor: Esquire.rs

POGLEDAJ JOŠ: BEOGRADSKE PRIČE


Podelite ovo sa prijateljima

Ostavite komentar