Još nekoliko meseci i tramvaj broj 7 više neće ići svojom trasom od Ustaničke do Bloka 45, utvrđenom1984. godine. Trideset i pet godina je sedmica kružila ovim gradom postavši jedan od njenih simbola i najpoznatijih tramvaja (ako izuzmemo kultnu, u nekim kontekstima notornu dvojku). Premijumska sedmica, izdužena povezivačica. Spaja obode grada kod Ustaničke i večno misteriozne blokove koji mi često izgledaju kao kraj sveta, kao da je iza njih još samo neodređena maglovita ravnica. U mojoj „beogradskoj arhivi uspomena“ predstavlja simbol vižljastog progresa, novu trasu najdražih mi neonskih osamdesetih, a već jedno dve godine glavnu sponu od kuće do posla. Silazim i na trole na Krstu, vraćam se peške, uhvatim i šesticu (kad naiđe, ako naiđe), ali sedmica fino ide do Beograđanke (kada je sve u redu potrebno joj je 13 minuta), pa onda kad siđem lepo nastavim pravo, pravo i brzo stižem. U doba kada je nisam aktivno koristila, čekajući povremeno na stanici kod Železničke stanice (koja to više nije) dvanaest i trinaest, činilo mi se da ide češće od njih. Taman vidim da se nešto tramvajsko spušta Nemanjinom, ali ne leži vraže, ne skreće na levo, već na desno! Obično je to bivao broj 7. Sada ne bih mogla da kažem da jesedmica česta koliko bi bilo potrebno, ali bar je ima, ne dopada mi se ideja da se ove 2019-e ukida, premešta…šta li je već u planu.

Nije samo odlazak do posla bitan (pravo i ispravno da ti kažem, poziv je ono što možeš da radiš po ceo dan iz ljubavi a ne nešto što ima vremensku odrednicu), sedmica povezuje Lion sa blokovima gde su raznorazna čudesa  kao što su najbolje domaće vojvođansko pečeno pile na jednoj minijaturnoj ad hokpijaci i kineski tržni centar u bloku 70 u kome godinama povremeno kupujem drangulije (mada, veruj mi, na svašta se tamo naiđe, pogotovo u kutijama i na jednoj tezgi u starom, zelenom delu gde radi kovrdžava(tamno bordo) Beograđanka koja se odlično razume u modu). Sada je, koliko čujem, plan da sedmica dolazi do Novog Beograda preko mosta na Adi. A veza sa blokovima?

Eh, ti beogradski tramvaji, klaj, klaj, dum dum (preko mostova), škrip škrip, kruže po šinama, ti kružiš sa njima, u njima (onaj čuveni krug na zglobu), ali ja ih volim od dana kada sam u proleće ’92 sela u prvi sa jajastim crvenim i sivim stolicama. To je bio čuveni „tatra KT4“ pod nadimkom „Katica“ češke firme „Českomoravska Kolben-Danek“ (ČKD) koji je i dan danas u opticaju.

Sto godina pre mog teatralnog sedanja, tačnije 14. oktobra 1982. godine pušten je u saobraćaj prvi beogradski tramvaj na trasi Kalemegdan – Slavija (tada su ih imali još samo Njujork, Pariz, London i Berlin). Prve dve godine tramvajska kola su vukli konji a onda je uvedena prva električna linija koja je išla za Topčider. Od 1905. su sve linije elektrificirane a Beograđani su se nadalje klackali u belgijskim, češkim,švajcarskim i španskim vozilima. Nisam zatekla belgijske kada sam došla, tada su već počinjale gužve u crvenim i krem češkim, tolike da se na poslednjojstanici na Brdu već nije moglo ući i da su ljudi čekali dve stanice ranije u suprotnom pravcu da bi se ukrcalika trasi koji im je stvarno potrebna. Devedesetih su, takođe, za vreme sankcija, snalažljivi majstori GSP „Beograd“, nemajući gde da kupe nove, u češke tramvaje ugrađivali farove sa „jugića“. Onda stigoše zeleni švajcarski iz Bazela koji meni lično nisu preterano udobni – stepenice su im previsoke, mnogo „cimaju“ a unutra sve odzvanja tri puta jače nego u drugima (tust me, I am hypersensitive). Dočekali smo i „Špance“ (zvaničan naziv CAF Urbos 3) koji su udobni i niskopodni (navijam za takve u budućnosti), jedino što bi sedišta trebalo da budu češće oprana.

Sedmica se gega od granične Ustaničke preko celog Bulevara, otmene Resavske, velike Nemanjine, Savskog trga, feniks Karađorđeve, Starog savskog mosta, onda prelazi u Novi Beograd preko Zemunskog puta pa se širi kroz Milentija Popovića i bulevar Milutina Milankovića kroz kameno sive ćuteće solitere i lamele i gole strade, pored buvljaka prolazi kroz neistražene predele novobeogradske ravnice, grmi kroz ulicu Jurija Gagarina i stiže na destinaciju u blok 45. Još malo. Uskoro se miče most, ide nekuda, pa se ni sedmica više neće tuda vrteti.

tramvaj-bulevar-kralja-aleksadra-7

Moraću da presedam kada idem sa Liona po to čuveno novobeogradsko pečeno pile u montažnoj pečenjarici, gde mi u šali kažu „Baš smo Vam usput“. Lakše je bilo voziti se dugo sedmicom do tih dalekih predela gde svaki put čuješ nekog ko traži trocifrene brojeve zgrada („Znate li gde je broj 221?“), u meandrima betona ali sa stazama za bicikliste (sve ima svoje dobre i loše strane). Simpatična je i novobeogradska piramidalnost a čini mi se da bi na bolji način izrazio svoju dušu kada bi se zgrade ofarbale u jarko pastelne boje i kada bi se na krovovima zasadilo drveće. Marfijevski zanimljivo je i da sedmicu uvek kraće čekam dok se iz blokova, bilo kojim povodom, vraćam na Lion nego obrnuto. Valjda se ubrza od staklenog, hitrog progresa i rasterećene linearnosti? Još jedna pogodnost – dolazi poluprazna, a iz Ustaničke skoro uvek već puna. “Quoth the raven, ‘Nevermore.’”

Šta si sve mogao da doživiš u sedmici? Mogao sifantastično praktično da osetiš kako se puni kod Vukovog spomenika ili na BAS-u i postaje trajno gužvava, na momente nepodnošljiva. Video bi prefinjenu, tanku, dalijevsku kožu jakne i na moderan način smežuranog ranca na lepoj devojci ali i jeftinu imitaciju fensi čizama iz butika sa kraja Bulevara, tinejdžerku sa dugačkim malter tirkiznim noktima koja majci kaže da nema šta da obuče kad bude išla na rođendan na splav a majka se zdušno brine i obećava nove kupovine, prefinjenog mladića čije je lice nešto između Dastina Hofmana u ranoj mladosti i ruskog pesnika, ali i ljude u zapuštenim jaknama. Možeš da vidiš kike, rančeve (koji se ne skidaju pa ponekad smetaju), sakupljače pomoći za lečenje, mobilne telefone, darkere, pregužvane kese, punđe iz prošlog veka, upadače u lični prostor, spavače. Klaj, klaj, volim taj osećaj. Tu su i neizostavne bakice – neke liče na mungose, neke na holivudske dive u godinama. Tu su i njihove odevne kombinacije – od mišijih kaputa do zlatnih tašni. Putnici ulaze pospani i u večernjim časovima. Lepi su trenuci kada prisustvuješ zdravljenjima, pozdravljanjima, zdravicama. Svega ima – i pica u kutijama koje se drže nestrpljivo od neizdrža da se pojedu, mladića sa slušalicama i trotinetima, namolovanih snova, mirisa rakije. Čuješ i „pardon“ koje ipak nije nestalo, i dečaka koji nepoznatoj, veoma lepoj devojci kaže: „Izvini, sviđaš se mom drugu“ a drug crveni, vidi se da mu se iskreno sviđa. Tu su i tip sa čupavim brkovima koji čita knjigu sa elektronskog čitača i gomila sveta koja se gura na vrata kada uđe kontrola a povazdan se ljudi upoznaju i odmah kreću da iznose intimnosti, prosude i probleme – „Imate taj zdravstveni problem? Nezgodno! Nisam znao kojeg kalibra je so neprijatelj!“ a takve ispovesti se uvek završavaju sa „Prijatno!“ i „Srećno!“

A što sedmica može da te izneveri, to niko ne može. Pojaviš se na stanici kad ono mućak, nema ničega. Zastoj, negde. Ili nepoznati razlog pa dođe zglobni tramvaj iz čijih vrata ponekad viri kesa, jutro je, pun je, staneš gde možeš, a jedan fini dečko ti kucne na rame – „Izvinite, imate da sednete tamo“ i pokaže ti naskriveno prazno mesto. Sedneš. Kad smo već kod gužvi, ako ideš ujutru sa Liona, preporučujem ti da budeš na stanici malo pre 7 sati. Tada je sasvim pristojno voziti se. Već u 7 i 15 su gužvanjci, kašnjenja, zastajkivanja i ostale zanimacije i zavitlancije. A lepo je, znaš, nađi nešto lepo i u ranom jutru, imaš priliku da posmatraš kako bulevarske poslastičarnice ističu slatkiše u izloge. Kod Vukovog spomenika više od pola putnika izlazi i dalji tok je gladak iako se putanja zapetljava.

Ihaj, u sedmici možeš čuti svašta, od svetskih zavera do razgovora telefonom u kome se navodi kome neko tamo treći prvo pošalje novac kad dobije platu. Ili gospodina koji pri izlasku kod Pravnog fakulteta kaže ženi: „Polako, Majo, polako!“ U pravu je čovek, „preko preče, naokolo bliže“. Upoznaćeš na pet minuta i neotkrivene DB talente, kao što je putnica koja kaže: „Ne može da se desi da išta ima da ja ne znam, to ne postoji!“ ili putnika koji u sred gužve kroz smeh vikne: „Sad ko ima nove cipele da ga žuljaju, taman dobro došlo da ga izgazimo!“ U pamćenju mi je ostao i biser jednog saputnika koji je izjavio: „Ne znam gde ću da siđem, poludeo sam!“ Tatatatira! Često ti u ušima odzvanja „nemate dovoljno kredita“ kad neko prisloni kartu na automat. O, ležerna i muljajuća neizvesnost, hvatanje krivina na već zakrivljenoj shemi beogradskih ćoškova, melanholija, glasnost, smeh, direktna interna korespodencija, distribucija poluludila, nesnebivljive aždaje – sve to sedmica nosi na svojoj tramvajskoj grbači i kreće se, uprkos teretu duša koje u njoj voze. Tu je i gospodin sa rukavicama od prevrnute kože u „camel“ nijansi koji stoji u zadnjem delu kao razapet,sa obema rukama na gornjim držačima a neizbežne su i starije gospođe koje sede i drže ruku na torbama pa misliš da uskoro izlaze a one oplele pa nikako da siđu, voze se „od prve do poslednje“.

Ili da ti pričam o obasjanim trenucima jutra (koji su redovni) kada vidim kako mi dupla sedmica izmiče ispred nosa dok stojim na trotoaru i molim boga da prestanu da prolaze automobili kako bih nelegalno prešla ulicu i uhvatila je? To se ne desi, sedmica krene, dođem do nje i sa patnjom gledam kako briše, kako je sve gotovo, ali ne, otvaraju se vrata samilosti! E, to je Beograd.

“Quoth the raven, ‘Nevermore.’?

Videćemo šta će biti i kako ćemo od Ustaničke preko Liona bivati prebačeni iz tačke u tačku, hoćemo li se opet klackati svi zajedno i kuda, mi neznani znanci, putnici povratnici. Neko je na Tviteru napisao da je bolje voziti se GSP-om nego sopstvenim automobilom. To po mom mišljenju nije tačno, ali gradski prevoz kao doživljaj jeste nezaboravno iskustvo.

„Na svetu sve prolazi i ništa ne ostaje“, rekao je Heraklit, što znači da je jedino promena večna. Naše jeda je prihvatimo. Iskreno osećam da je to istina, no ponekad izuzetak koji potvrđuje pravilo zaboli malo dublje.

Autor: Ana Atanasković

izvor: Esquire.rs

POGLEDAJ JOŠ: BEOGRADSKE PRIČE


Podelite ovo sa prijateljima

Ostavite komentar