Ispod Terazija postoji splet podzemnih prolaza od kojih jedan vodi ka Balkanskoj ulici. U njemu je žuti zid na kome je velikim svetlozelenim slovima ispisano Što se bore misli moje! Ispod kićenih i raskošnih Terazija, tu, tik na nekoliko stepenika udaljenosti od “suvog” centra je zapušteno mesto u kom pokretne stepenice ne rade decenijama jer ih niko ne popravlja (one bi trebalo da budu prioritet). Prolaz je dom za, čini mi se, dva beskućnika, jedno izletničko udruženje (stalno zamandaljeno) koje me uvek (ne znam zašto) podseti na Veselo majmunče iz serije Metle bez drške, ispražnjene, musave izloge i taman, nesjajan tunel. Jasno mi je da svaki velegrad ima nereprezenativne delove, to je neminovno, niti volim previše “skockana” mesta bez srčanih izražavanja i lepeta nepripadanja, ali mislim da bi dotičan prolaz trebalo da se sredi!
Neko je to već na svoj način počeo, ispisavši zelenim slovima početak svima nam drage starogradske pesme. Neko je, bolujući, boreći se, brinući se, izrazio razdor svojih misli i tako tom posivelom mestu dao komadić svojih razmišljanja. Nadam se da taj neko zna da je pesmu napisao knez Mihailo Obrenović.
Prolazim, tako, zapuštenim beogradskim betonskim lagumom i osećam starinski a uvek aktuelan ljudski razdor kog je u pesmi iz srca izrazio naš lepi, gospodski knez – rojeve misli kao iglice koje ti spopadnu glavu pa ne možeš da dišeš – vrištala bih, svi da znaju, sve bih muke ispričala, avaj, zar mora da bude kako mora da bude, zar moram da i dalje idem tamo gde ne želim? Biti ili ne, boriti se ili ne, reći ili ne. Uvek da! Da te ljubim, ah, jedina, celom svetu kazaću – priznao je sin velikog Miloša, to izuzetno biće prozirnih očiju i plemenite spoljašnjosti, razgrćući unutrašnje ćutanje. Veliki je megdan sukob sa tim iglicama savesti, očekivanja, oklopa životnih okolnosti, sputanosti zbog zidova na koje nailazimo! Hrabrost je izgovoriti, preživeti, promeniti, ako se može, prihvatiti ako se ne može. Eh, a dotle? Kako prepešačiti mračan tunel koji ti je okovao životnu ciku? Samo lepotom, mislim, jedino njom.
foto: Beograd uživo
Zato je ova pesma iz XIX veka opstala, jer je snažno lepa. Neki kažu da “autorstvo nije do kraja utvrđeno”, ali neke činjenice (dr Stranjković ih navodi u knjizi “Mihailo i Julija”), predanje i mi ostali verujemo da ju je napisao knez Mihailo. Prvo muzičko uobličavanje joj je dao bečki “komponista” i prvi klavirski pedagog u nas, Alojz Kalauz a drugu, sopstvenim varijacijama (“za fortepijano u varijacijama”), takođe “komponista” Kornelije Stanković. Najraniji podatak o izvođenju ove pesme spomenut je u listu Danica 1860. godine kada su se spojili Beograd i Beč – Kornelije Stanković je na koncertu u Beču izvodio ovu melodiju a časopis je te godine još jednom obavestio javnost da je “na slovenskoj besedi u Beču hor pevao pesmu kneza Mihaila, stavljenu u muziku od našeg Kornelija Stankovića”. Što se bore misli moje, iskustvo mi ćutat’ veli. Dragi naš prefinjeni kneže, ti koji si od Turaka konačno dobio ključeve Beograda, ti koji si nosio epolete od sna da će se Srbija (kako je i bilo) za tili čas pretvoriti u modernu državu, razumemo te! Znamo kako je teško nositi breme zaljubljenosti, poleta, zanosa, nepatvorenosti i to u sapetim okolnostima sudbine! Znamo i mi sada, kao što su znali i mladi ljudi tog doba i oberučke prihvatili tvoju pesmu, “učestvjući u kneževom bolu”. Eh, muka, ta neminovna tmina koja nam tu i tamo prekine korak! Izađem iz prolaza u Balkansku, tu me opet sačekaju stepenice, idem tamo gde još uvek moram, ali u sebi pevušim pesmu koja me asocira na stare kafane, karanfil, kredenac, porcelan – na lepotu naše građanske istorije.
Knez Mihailo je bio najmlađi ljubljeni sin kneza Miloša i kneginje Ljubice Obrenović. Kada mu je umro stariji brat Milan, doveden je iz Bukurešta da preuzme srpski tron sa koga ga je, pak, kasnije svrgao Toma Vučić-Perišić. Kao već jednom u prošlosti sa ocem, povukao se iz Srbije sa odanim ljudima te je boravio u Banatu, Beču i putovao po Evropi. Njegova rafinirana priroda nikada nije zahtevala da se nasilno vraća na vlast. Bio je čovek koji je želeo da voli, deli, da se zaljubi, te je zaista kao princ iz bajke (zanimljivo je da je Vuk Stefanović Karadžić bajku “Čardak ni na nebu ni na zemlji” zapisao po njegovim sećanjima iz detinjstva kada su ga čuvale dadilje), najmlađi kraljević, tražio sebi saputnicu. Našao je mađarsku groficu Juliju Hunjadi. Posle smrti svog grandioznog oca ponovo je vladao Srbijom, ali je, za razliku od njega, u Košutnjaku umro nasilnom smrću koju su isplanirali zaverenici. Zavera ni dan danas nije do kraja raščivijana.
foto: Juja Macuo
Za nas koji verujemo da je jedna romantična vladarska duša u pesmi priznala svoje tajne, nepoznato je tačno kojoj ženi je knez Mihailo pesmom rekao: Prvi pogled oka tvoga, sjajnom suncu podoban, plenio je srce moje, učinio robom ga. Ima nekoliko tvrdnji, pretpostavki, teorija. Pošto je imao strastvenu i večno mladalačku prirodu, mogla bi se pripisati možda svakoj sa kojom je imao dublji odnos, jer je zbog svake iskreno patio i lomio se.
Još u najranijoj mladosti upustio se u vezu sa šesnaestogodišnjom Marijom Berkhauz, ćerkom lekara iz Rogaške Slatine. Dobili su vanbračnog sina Vilhelma koga je knez doveo u Srbiji da ga odgaja slikar Steva Todorović. Dečak je promenio ime u Velimir i postao veliki dobrotvor. Drugi lom, i to bračni i nepremostivi, desio se Mihailu sa groficom Julijom Hunjadi, koju je uzeo za ženu. Kneza je ophrvala tuga kada je shvatio da ga ona ne voli i da ima ljubavnika (knez Arenberg), da je prema njemu postala hladna kao sever i da su možda u pravu bili otac i narod, predosećajući da će ona hteti da ode. Devetogodišnji brak se raskinuo mirnim rečima, doduše, ali ličnu borbu kneza Mihaila i kneginje Julije samo možemo da pretpostavimo. Veliki je jad kada se ne uklapaš, ne ljubiš, ne gineš, kad se daješ a ne želiš, kad se daješ a ne vraća ti se. Mučna tuga, tužno mučenje.
Kneginja se udala za svog ljubavnika, a Mihailo nastavio da pati sa i za drugim ženama. Prvo je flertovao sa sestrom od strica, Ankom, ćerkom Jevrema Obrenovića a onda se ludo zaljubio u njenu šesnaestogodišnju ćerku Katarinu Konstantinović. Ušao je sa njom u tajnu vezu. Ah, Mihailo, Mihailo, grumen emocije željan ljubavi, nije se plašio glasina (a odmah su krenule), osude (a odmah je usledila), zgražavanja (oboje ih je okitilo). Knez je govorio da “bez nje ne može živeti i da će se pre ubiti nego što će se od nje rastati” te se dugo mislilo da je pesmu posvetio njoj (Slobodan Jovanović je u delu “Druga vlada Miloša i Mihaila” izneo ovo mišljenje). Planirao je i brak – tajno su se verili uprkos protivljenju zvanične i nezvanične javnosti. Nažalost, to se desilo tri dana pre nego što je ubijen. Kao i Julija, i Katarina je nastavila svoj ljubavni život udavši se za vojnog ministra Milivoja Petrovića Blaznavca, za koga se pričalo da je vanbračni sin Miloša Obrenovića.
Relativno skoro je otkriven dokument koji, navodno, dokazuje da je Mihailova pesma u stvari rođendanski poklon njegovoj platonskoj ljubavi Kleopatri Karađorđević, ćerki kneza Aleksandra Karađorđevića. A onda su objavljeni “Memoari Konstantina Anastasa Jovanovića” u kojima se nazire da je Mihailo možda pesmu posvetio princezi Mariji Jozefi od Lihtenštajna!
foto: Beograd uživo
Ne znam. Možda nije ni bitno. Ljubav je ljubav, tajna je tajna, bol je bol. Zna to knez Mihailo, to nesnebivljivo a u isto vreme prefinjeno, kulturno i sneno biće. Njegove poslednje reči su bile: “Dakle, istina je.” Rekao ih je na francuskom jeziku. Nek’ mi srce govori – rekao je u pesmi, i uvek je tako i bilo. A mi koji prolazimo prolazom ispod česme na Terazijama, na kojoj su lepa očeva bela slova M.O., šta ćemo mi sa svojim tajnama i lomovima? Da pevamo? Da! Da bolujemo? Da, ako nam tako dođe! Da se borimo? Da, sa mislima, sa sobom, sa nemirom!
Beograd to ti je stih nek’ mi srce govori. Beograd to ti je tunel, borba, bol, bivstvovanje – ipak, pa makar spavao ispod Terazija u drndavim kutijama, makar još uvek išao gde ne želiš. Prolazak, ipak, iako se mora na stepenice, nećutanje, ipak, neka se sklone sve misli, ljubav, ipak! Beograd je ljubav na vetrometini, na betonu, u večnosti, žuto-zelena, rastrzana, nikad otrcana, uvek od duše iskovana. Beograd je knez Mihailo Obrenović – čovek progresa, mecena brojnim umetnicima, živahna, hrabra duša, lepoljubitelj, strastvenik, gospodin vladar. Beograd si ti koji si napisao grafit Što se bore misli moje, zelenim slovima na žutom zidu u prolazu očaja i ja koja ih čitam u tom prolazu idući ka, nadam se, boljem sutra.
