Autor: Ana Atanasković

Kada su krajem trinaestog veka Anžujci poslali Jelenu da postane žena srpskom kralju Urošu I, ona je sa sobom donela cvet ljiljana. Karlo I Anžujski, mlađi brat kralja Luja IX, nazivao ju je svojom dragom rođakom, te je tako (najverovatnije preko Mađarske) započeo francuski uticaj na ove prostore – krhko krt, blaženo snažan, strastveno čedan, kao i cvet ljiljana, uostalom. Stoga ne čudi podatak da je jedna beogradska kafana nazvana Lion (u tom kafanskom talasu imali smo i Njujork), a po njoj i ceo kraj, odsečak Zvezdare, izlivena trasa Bulevara, malo ravno, malo nizbrdo-uzbrdo, tu, okolo-naokolo, gde su i Šesta beogradska gimnazija i Zvezdara teatar. Lion se ušuškao između Bulbuldera, Crvenog krsta, Đerma i Cvetkove pijace (zanimljivo je da i francuski grad ima kvart Crveni krst) i u tom potezu vlada Bulevarom.

Za ime kraja sam čula kada sam došla u Beograd, ali, priznajem, neko vreme mi nije bilo jasno gde je konkretno. Otprilike da, ali mi je izmicao centar (kafana je nestala krajem devedesetih, a ja sam došla početkom), te mi je u glavi bilo: onaj gornji deo Bulevara, koji počinje oko broja 175, gde su zgrade sa visokim, mermerolikim stubovima kao noge neke džinovske rode, pa tu negde u krug. Uglavnom, činilo mi se da je Lion misteriozan i nedefinisan (a sasvim je suprotno).

Kasnije sam saznala gde je bila kafana (ugao Bulevara i Miloša Zečevića, istoričara, pedagoga i počasnog člana Srpske kraljevske akademije). Predavala sam i đaku koji je ponosno isticao da je “sa Liona”, iz šmekerskog kraja (govorio je kao da je Lion posebna država unutar Zvezdare). No, nije važno da čuješ, da ti se prenese, moraš da doživiš, srkneš, da te okolnosti premeste, a to počesto bude na mesto o kome nisi ranije razmišljao, hteo si jedno, ali je “ispalo” drugo, i voilà, eto mene na Lion republici! Dolazila sam, naravno, ranije, ali jedno si kao prolaznik a sasvim nešto drugo kada se vraćaš kući.

Zanimljivo mi je da je Lion pre Drugog svetskog rata bio trgovinski centar prepun trafika, dućana, knjižara i zanatskih radnji. Daleko od toga da modernih dućana nema, ali kraj, ipak, i pored zvečećeg Bulevara, ima mirnu, rezidencijalnu energiju. Trgovinski centar se, eto, razvio na (tadašnjem) kraju Bulevara popločanog kamenim kockama, a završetak gradskog sveta je predstavljala Cvetkova kafana(preduzetnika Cvetka Jovanovića), oko koje su živeli Česi, Jevreji i Rusi (dugo se zadržala heterogena sredina – preko puta Crkve Bogorodičinog Pokrova pre pola veka je, recimo, stanovao šloser Čeh, čika Vjenceslav Šlahora). U kafani Lion su se sastajali “oficiri, političari, učitelji i pisci”. Baš tu bi zvezdarski tramvaj šestica (volela bih da sada češće saobraća) čekao vozilo iz suprotnog pravca jer je do nje bila izgrađena samo jedna kolovozna traka a nadalje dupla. Okolina je bila puna kuća sa cvetnim baštama (tako je bilo i sredinom prošlog veka, a u tada retkim zgradama su živele “kirajdžije”) a u kafani su se održavali turniri u “bilijaru, šahu i dominama a čuvene su bile nedeljne igranke za mladež”. Četrdesetih godina prošlog veka u Lionu je Đorđe Vajfert otkupljivao stare pivske flaše, a uveče se održavala pozorišna priredba gđe i g. Zotovića. Moja prijateljica Lea pamti kafanu iz šezdesetih godina prošlog veka po leskovačkoj mućkalici. Tada je Lion bila “standardna, socijalistička kafana” sa belim stolnjacima na četvrtastim stolovima, u koju su porodice dolazile na ručak. Takođe, seća se i kupovanja u radnjama na Bulevaru kada su prodavci zapisivali šta je uzela jer su znali njenog dedu advokata i tatu lekara (kasnije bi platila njena mama). Poverenje i viđenost!

foto: Youtube

A ja? U igri zvanoj kad već moram da se selim, odabrala sam stan od kog mogu peške stići do centra, tj. dom mladića koji je uporno držao cenu, jer je kraj na ceni. Bio toliko pošten i dobrodušan da nisam promenila bravu kada sam preuzela stan. Prva osoba iz zgrade koju smo moje kutije i ja susrele bila je bakica-krojačica Borka koja živi preko puta. Doseila se sa porodicom za vreme bombardovanja, prešli su iz privremenog stana u Zemunu. Sada je sama, sin joj je u inostranstvu, vere se uz stepenice iako ima 80 godina, ne boji se ničega. Sretnem je jutros, kaže da je već obišla ceo kraj i da nije strašno – pa nije smak sveta ako je sneg! Pitala sam je za preporuke, od obućara do hemijskog čišćenja i pijačnih kerefeka (hvala joj na savetu gde da kupim pravu, domaću piletinu na Cvetku – donose svežu, ženska glavo, ne smrdi ništa, 20 godina tu kupujem!). Borka kaže da kafane već nije bilo kada se ona doselila u ovaj kraj. Nema više ni pekare koja je nastavljala gastronomski niz iza ćoška. Za njom mnogi pate (ja, iskreno, patim što nema kafane). Na toj kući i dalje stoji dimnjak kao podsećanje da se tu nekada pekao odličan burek. Borka je pravi simbol predratnog Liona jer je krojačica, a tada su se u niskim kućicama duž Bulevara nalazile mnoge krojačke radnje na glasu (kao i “pekare sa najlepšim hlebom”). Ima jaku, zdravu, skroz belu kosu, kune se da joj u tome pomaže mazanje temena rakijom. Stan su joj okupirale biljke, a pelcere rado deli i brine se kako su se primili dalje. Više voli da ide na Cvetkovu pijacu (u pravu je, tamo ima više autentičnih proizvođača za tezgama nego na Đermu), ali Đeram je jedini izbor kada hoće da kupi čvarke i mleko. Ja sam veliki đavo za mleko, odmah osetim ako se mleko čuje nečim, kaže jasno i glasno. Zanimljivo je kako meša glagole mirisati i čuti, a, u stvari, i čuješ i mirišeš dušom, pa su ti telesni putevi, možda, i manje bitni. Na Đeram ide i po pihtije – znaš onu radnju desno, ispod ribarnice, gde imaju odlično suvo meso, e, tu, a imaju i mladog sira i kajmaka, fini su ljudi, pravo da ti kažem. Eto to ti je Beograd, ovde se i dalje mnogo šta ne meri kantarima već finoćom. Sreća moja te za Lion imam savetnicu Borku, slažu nam se ukusi. Duvan čvarci, to mi se ne sviđa ništa! Zato sada znam gde da kupim idealne – srednje veličine, a meke, sočne i ne mnogo masne.

Takođe, imam pomagača za sve prepravke i šivenja koja želim, jer Borka već decenijama šije gospođama iz kraja na svojoj Super Slavica mašini. Prija mi atmosfera njenog stana – kuhinja koja je jednim delom radni deo, pretrpana materijalima, špenadlama sa šarenim, oblim glavama zabodenim u jastučiće u obliku srca (neki imaju staklić a neka nemaju). Pitam je kako je naučila da seče materijal pravo (ima više šnajderskih makaza, neke su iz Nemačke, neke iz Španije, ali su joj najbolje one koje joj je poklonio komšija sa osmog sprata – sposobne su, kaže). Kako sam naučila da držim ruku pravo? Navikla sam! Tačno, posle krivudavih i vrludavih životnih voda, naročito onih u mladosti, naučiš, konačno, da ipak ideš pravo, da te se ne tiče ko šta misli, ne udovoljavaš svima i sklanjaš se od kontrolišćućih osoba koje se bez dozvole petljaju u tvoj život. Moraš pravac da učiš! Tačno, život se uči, kako da otreseš prah sumnje, savete koje nisi tražio, tuđe tuge koje žele da ti se nakače da bi im bilo lakše. Tako tu negde, kad dođeš do 40 i počneš da živiš samo svoj tok, pravo, držiš nivo, ne praviš rec-rec pokrete. Više ne endlaš ukršteno, već hendluješ pravolinijski. Kad je put jasan, onda je i kao strela. Od Borke uvek izađem sa osmehom. Obavezno mi tutne kesu jabuka (nekad zaboravi pa mi odmah kako zaključam vrata zvoni). Nasmejana sam uvek, kaže, i ako mi nije do smeha, nikad se ne namrštim. Ja njoj kolače, ona meni jabuke, pelcere i recepte (proja se pravi sa palentom, ja kad smuteljam proju svi kažu da je kao kolač!). A osmeh putuje u krug.

foto: cityexpert.rs

Ikona ovog našeg središta je definitivno Ruška Jakić, koja neizostavno svakodnevno sedi u lionskim poslastičarnicama i prelazi Batutovu u šarenim helankama držeći šljašteće torbe u ruci. Uvek mi popravi dan. Podigni glavu i hodaj, baš tako, šljašti, blešti, sijaj, i neka ti nije bitno šta će ko reći o tvom životu. Iskroj sam svoju sudbinu, ono parče plišanog, zvezdanog neba koje ti je ostavljeno da možeš da ga sečeš. Parče po parče – pačvork!

Na Lionu ćeš videti električne fenjere, isečeni vrh plastične bele flaše kome su flomasterom nacrtane oči i tako zakačen za ogradu jer je u njemu hrana za ptice, okrugle prozore na zgradama (jedan je u inat iznutra prepravljen u četvrtast pa štrči), lepu zgradu na uglu na kojoj je drvena, starinska, slojevita spoljna stolarija sva u raznim bojama (tamnozelena, tirkizna i braon), u zavisnosti od preferencija stanara. Ako je snežni dan možeš u parku preko puta Zvezdara teatra videti dežmekastog sneška kome su oči crveni čepovi od pivskih flaša. U Brsjačkoj ima zelenih žaluzina i špagetastih, lila zavesa, a možeš sresti i par koji nekome u jarko bordo kuću pored nosi domaće spremljenu tortu u plastičnom zvonu. Kameni krem božuri na prljavo roze fasadi će te podsetiti da si u starom građanskom kraju u kome se domaćinovalo na idealan način – gradska moda a drevni običaji. U Bukureškoj ćeš naići na totalnu brownstone američku kuću a pored nje oronulu lepoticu iz vremena pesme Ne luduj, Lelo, sa ovalnim zidovima i kamenim “kokošnikom” iznad ulaznih vrata kao krunom. U nedeljnom, belom miru ćeš čuti samo šum velikih jelki sa kojih se ruši sneg. Ako hoćeš natrag u Batutovu, skreni u Hektorovićevu, prođi pored pečurkaste kuće sa grubom fasadom terakota boje. Do nje su, naravno, francuski balkoni i jedna stara, izbledela, niska kuća koja je naizgled neugledna, ali mislim da čuva najveće tajne. Možda osetiš miris Vasine ili bele torte sa vinom, ušećerenog limuna ili koha, kao u stara dobra vremena. Ako si od zaslađenih mirisa prošlosti ogladneo, sedi u neku poslastičarnicu na Bulevaru i probaj lionsko žito sa šlagom. Nikada ga nećeš zaboraviti.

Kad ti Beograd na Bulevaru skroji kaput od magle koja se proteže do Zmajevih kula Zemuna, kad ti isplete rupičasti šal od košave, jedan deo sudbine ti je skrojen. Veliki Krojač je rekao. Nemaš druge nego da kaput zavoliš a da od restlova magle napraviš najlepšu haljinu za bal na šinama. Iseci, preseci, kreiraj, modeliraj, rasparaj onaj deo sudbine koji nije zacrtan krojačkom kredom. Ožilavi se, treperi, izaberi materijale fine kao svila, meke kao pamuk, zavodljive kao žersej, strastvene kao čipka. Zapetljalo se, đavoli ga raspetljavali, ume da kaže Borka. A ti ipak raspetljaj pa udeni iglu. I samo pravo.

Deste Lionci, piše na jednom navijačkom Fejsbuk profilu. Evo, tu smo, pozdravljamo na tribinama, držimo uspravno glavu u poslastičarnicama i fotografiju Bate Stojkovića u službenim prostorijama, pevamo na kiši.

Izvor: Esquire

POGLEDAJ JOŠ: BEOGRADSKE PRIČE


Podelite ovo sa prijateljima

2 komentara

  1. Svaka cast na textu! Rodjen sam na Lionu davne 1978. i ceo zivot sam tu. Moj otac je takodje rodjen u istoj kuci u kojoj i danas zivimo. Sada i moji klinci stasavaju u nove Lionce 🙂

  2. Slobodan Đorđević brica on

    Prelepo,hvali malo opisa Hajdukovih igrališta pokrivenog šljakom i jednog divnog boema Kokeze-Nikole Cvijića koji je igrao na njemu.

Ostavite komentar