BEOGRAD JE LJUBAV – KRUNSKA ULICA

0

Piše: Ana Atanasković

Ako ideš ka nekom cilju, najbolje je da ideš pravo. Dobro, odnekud moraš skrenuti (iz ulice Kneza Miloša kod ambasade Republike Turske, neka ti na tom ćošku pokret nogu bude kao bumerang). Uđi u Krunsku ulicu pa hodaj pravo, pravo, pravo, dugačak ti je put (ne obaziri se, potrebno je da traje) sve do parka Vojvode Bojovića (zovu ga i parkić Šiptarac). Ulica će ti pomoći, ravna je kao strela. Drži pogled, ne skreći korak, uživaj, ispravi se, jer si na jednoj od najlepših putanja Beograda!

Krunska je ulica-lav, ima vladarsko dostojanstvo. U njoj zemlju ne dodiruješ, a vladaš svojim korakom sasvim. Gledam stare razlgednice i fotografije, kremastu patinu, svetlu širinu, prolaz i prilaz otmenosti u nastajanju, niz vila koje su se doselile u grad (1900-e, ukazom o kategorizaciji) da ga učine monumentalnijim, elegantne ljude, tulipanske krovove, usporenu lepotu, koju bi trebalo da gustiraš kao penasto piće. Zato usporava. Zamisli, menjali su joj ime čak dvanaest puta! Nastala je 1872. godine kao Nadeždina, pa se setiše da joj stave krunu (iako je država bila još uvek kneževna, ali neko je imao kvalitetnu težnju-predikciju), onda je postala Gospodar Jevremova, te Kraljice Drage, pa opet Gospodar Jevremova da bi se ubrzo vratila Krunska. Ne, nije se tu stalo, eh. Bila je i Poslanička pre nego što se izborila da se opet naziva Krunska. Jedan njen deo se kasnije zvao i ulica Kneginje Perside, onda cela Moskovska, kao uvod u narodnooslobodilačko ime Proleterskih brigada (takvu sam je i upoznala), da bi 1997. godine povratila tron oživevši ime Krunska.

krunska-ulica

foto: filminserbia.com

Ne znamo šta sve pamti. Bisere, svilu, šešire, kačkete, bele konje i bele trake, mrežaste ograde, rukovanja, cilindre – verovatno. Znamo da je dvadesetih godina prošlog veka u njoj bila čuvena kafana Kod generala Gurka, nazvana po ruskom carskom vojskovođi ali i da su, nažalost, majke i bebe iz porodilišta stradale u savezničkom bombardovanju Beograda 1944. godine. Znamo neke koji su tu živeli. Kraljica Draga, recimo, biće od stenovite, kamene čipke, ah! Dvorska dama kraljice Natalije Obrenović, udovica Draga Mašin, preselila se iz Brankove 22 u Krunsku 16 (sadašnja ambasada kraljevine Belgije). Da bude bliže dvoru, Konaku nestalom u paljevini nesrećnog podsećanja. Da bude bliže svom Saši, koga je toliko volela da ga je u atentatu zaštitila tako što je stala između njega i metaka. U Krunskoj je, dakle, živela jedna, za tadašnje prilike, nekonvencionalna dama, željna krune, dosegla ju je, ali joj je ona došla glave. Ili joj je ljubav došla glave? Ne, nikako. Ljubav ju je vinula u večnost. Prođi i ti lakoćom kojom je Draga koračala Krunskom, samo sada u suprotnom smeru, ali nemoj da ozarenost sa kojom je Draga išla ka Aleksandru staviš u džep pa da nehotice ispadne ili, ne daj Bože, u rese od šala pa da je vetar odnese! Sa istim oduševljenjem i razdraganošću koju samo ljubavno očekivanje može da potpiri nastavi put, ka kući poznatoj po čak dva istaknuta stanara. Jedan je kuću platio, a drugi ju je ličnom jonosferom obavio! Naime, gospodin Đorđe Genčić (tako dobro poznat kraljici Dragi a, bogami, i ona njemu, znao je njene pređašnje tajne koje je trpala pod teške tepihe), vlasnik rudnika i jedno vreme ministar unutrašnjih poslova, potonji zaverenik protiv poslednjih Obrenovića, želeo je kuću koja će s pravom zasijati u beogradskoj čaršiji, te je unajmio našeg arhitektu koji se vratio iz Budimpešte da mu sagradi vilu koja će to omogućiti. Dvadeset i četiri godine nakon što su nestali poslednji Obrenovići, plan počinje sa realizacijom. Jeste Beograd bio zasenjen, misija je uspešno završena. G. Genčić je kuću testamentom ostavio ćerki svoje rođene sestre Pene, sestričini Danici Jovanović, a ona svom sinu Radomiru Zlatičaninu. Danica je kuću iznajmila italjianskom institutu a sredinom pedesetih u kuću se useljava Nikola Tesla! Njegov zvezdani prah, njegov pirgavi duh, slojevi i slojevi misaone zaostavštine, njegova ruka koja večno piše, um koji večno vibrira, prah koji se, verujem, noću pretvara u zlatnu loptastu munju!


Ulicu sa krunom na glavi sam upoznala tako što je moja drugarica, moja srodna duša, Maslačkić, živela u njoj za vreme naših studija kao podstanar. U zgradi br. 19, blizu crkve Krista Kralja. Od tada pa zauvek to će mesto biti mesto prijateljskog susreta koji nikada nije obeležen svađom, razmiricom, sujetom, povikom, nerazumevanjem, razmimoilaženjem. Ne, nisam idealna, nije mi strano sve to, ako me neko navede, dobiće, ali sa Maslačkićem se nikada nije stvorilo takvo saće osećanja, nikada potreba, iako smo u nekim aspektima različite kao okean i buktinja, iako su naši životi išli toliko suprotnim pravcima kao da smo sever i jug. Ali smo od iste duše! Samo se ljubav rodila tu, u Krunskoj, bez uslova i prepreka, prema nekom ko je suprotan a, u stvari, najbliži, jer ne postoji obrnuto od nas, baš je taj najsuprotniji onaj koga nam je kao deo slagalice Bog dao da ga volimo svim srcem, kako bismo ispunili sebe. O, te devedesete i njena gazdarica koja joj brani da telefonira i ta soba sa visokim plafonom i rozikastom, teškom satenskom zavesom koju aranžiramo oko okna da bi fotografija bila umetničkija, a onda blesne neka svetlostna magla pa ispadne više od očekivanog, fotografija dobije efekat mutnog, trakastog sjaja, pre filtera na Instagramu, pre svega! A, u stvari, nema kod nas dve pre i posle. Kad naklonost teče iz sredine pluća, ona je uvek sada, i kad od pluća ostanu samo kosti ispod zemlje. Maslačkić više ne živi u Beogradu, a tek to nije prepreka ni za šta, kad za ljubav nije problem vreme, onda nije ni prostor!

Kada je ona završila fakultet ja sam nastavila da se avanturišem ovde, te sam u Krunsku odlazila i sa povodom i bez povoda, ona je jedna od onih ulica u koju odem po zlatni sjaj, zlatni dan. A bilo je i značajnih odlazaka. Počeci novinarskog zanata, diplomatski časopis, zgrada ambasade Savezne Republike Brazila, tadašnji ambasador koji liči na globtrotera i šarmera iz doba Dilana Tomasa, ili, ne, na lika iz Markesovih priča, jutro, pomalo izanđale fotelje, šmekerizam, gostoprimstvo, širina (vidim da je sada zgrada renovirana, ima kapkejk boje). Ili, još raskošnija priča – muzej Nikole Tesle (Genčićeva kuća), jedan odlazak u središte arhiva, kada mi kustoskinja pokazuje pisma koje je Katarina Džonson pisala svojoj jedinoj pravoj ljubavi, Nikoli Tesli, taj rascvet njenih reči koje gledam u svežnju pisama, taj rukopis krupan, slova kao kupine, električna ljubav koja izbija iz redova, akvarel bledozeleni, glatki, kartonasti papir, moja neverica da ih gledam, jer sam počela da pišem knjigu o toj ljubavi, zgrada koji mi se okreće naglavačke, od uzbuđenja, od grcanja, od osećanja duše te žene koja je bila emotivni deo Tesline duše! O, Krunska! Ulica-žezlo!

krunska-ulica-foto-saša-džambić

foto: Saša Džambić

Prođi Krunskom. Kao ja danas. Vetar rezi, možda i reži. Nastavi. Na samom početku sa leve strane, na ugaonom zidu zgrade je grafit na kome piše Volim trenutak kad si postala potreba. Gledaj bečke lukove u zasecima zgrada, gledaj kornjačaste, svetoplave krovove kupola, đevđir-prozore, goblen-prozore, oseti duh domaćinskog građanskog Beograda.

Neko je kod crkve Krista Kralja izgubio crnu, oronulu rukavicu, neko drugi je stavio na kamenu ogradu. Posmatraj metalne inicijale, vodotočno, kameno, ukrasno slovo M na jednoj fasadi. Pored tebe će, možda, proći dva riđa stranca koji razovaraju na nekom slovenskom jeziku, tu negde gde će ti se iz starog izloga otkriti patuljak-obućar (uvek mi je drago kada vidim taj bajkovito-praktični relikt obućarskog zanata). Pored tebe će, možda, proći moderno obučena devojka koja će nekome u telefonskom razgovoru glasno reći: Ma, ti kuliraj to njegovo! Videćeš i nadstrešnicu u broju 47 koja me uvek podseti na Njujork i početak Pete avenije, jeste da nije tamno zelena i da nema karner, ali me podseti! Naići ćeš i na zgradu koja me je asocirala na venecijansku palatu, nekada je bila bordo, a sada terakota boje, u njoj je živela Ružica Sokić. Preko puta je Genčićeva kuća, ima uzdignuto čelo, takvu je Genčić hteo, a Tesla zaslužio. Videćeš kako Krunsku ne seče severac, ona jasno i glasno nastavlja pravo. Videćeš, takođe, i dve žute kuće, u jednoj je konzularno odeljenje Mađarske ambasade, blizu je jedna ruinirana kuća (molim da se renovira), a preko puta moja miljenica, na broju 77. Kada sam sa Maslačkićem šetala Krunskom bila je u lošem stanju, zanemarena, ali se videlo da je nekada bila lepa. Nevelika, a lepa, obla, krofnasta, a dostojanstvena, mila. Sada je cakum pakum. Tu smo zastale da se fotografišemo, 1997-e, jer sam znala da će se slava te kuće obnoviti.

Šetaj, ne zastaj mnogo, mada baci pogled na roze-beli šah-ukras na kući sa desne strane. Pri samom kraju Krunske, ulice građanske monumentalnosti, naići ćeš i na dve udžerice u broju 88, izgleda da je to naš šmek, štos, šarada, ali nikako ne smanjuje šlif, možda ga malo podseća, malo ga u kafanu vodi. Kad već budeš pred ciljem, na samom kraju ulice, na poslednjoj gvožđanoj ogradi će možda opet stajati vrabac i golub jedan do drugog, spremajući se u zajedničku avanturu. Ti si svoju trenutno završio, došao si do Kalenić pijace, koja je centar sveta, ali tu priču sam ti već ispričala.

Za ovu priču je bitno da ti je put pod nogama bio prav, bez sumnji. Samo tako možeš naći sebe, tek onda će te, u pravo vreme, naći prijateljsko biće koje je emotivni deo tvoje duše. A Beograd kao Beograd, on diše kao klavir, peva kao kafana. Ponosan je na Krunsku, krunskog svedoka naše lepote.

Izvor: Esquire

POGLEDAJ JOŠ: BEOGRADSKE PRIČE

Podelite ovo sa prijateljima

Ostavite komentar