BEOGRAD JE LJUBAV – ČUVENA ULICA KNEZA MILOŠA

0

Piše: Ana Atanasković (Beograd je ljubav)

Jedna od mojih najomiljenijih fotografija je nastala 1997. godine, u “serijalu” oproštaj sa Beogradom. Naime, spremala sam se za poslednji ispit i, pošto sam se trudila da roditeljima uštedim novac koji su davali za moju podstanarsku sobu, odlučila da se vratim u Kruševac, položim ga (užasno dosadna istorija engleskog jezika) pa posle šta bude, biće. U dubini duše nisam nikako htela da odem već da ostanem i zaposlim se u Beogradu, što u tom trenutku nije bilo ni na vidiku niti je bilo nekih očiglednih šansi. Znaš, uvek je krucijalno ono što misliš i osećaš na samoj ivici unutrašnjosti stomaka, tu u neodređenom kutku tela kog anatomija još nije pronašla, bitan je taj grumen želje kog čuvaš kao dragulj. Ne znaš ponekad da li ćeš ga ikada izvaditi i od njega napraviti prsten za venčanje sa željenom budućnošću, nekad padneš, čini ti se da se otkotrljao, da si ga suzama isprao, ali nisi, tu je, bitno je da je nepokolebljivo tu. Svi padaju, nemoj da te lažu. Svi imaju prepreke, ne dozvoli da ti pričaju bajke. Ono što ti ne kažu je da je potrebno da sačuvaš glavnu iskru, ma koliko ona nelogična bila. Strah i pad su naslage koje obavijaju tvoju dragulj-želju a čekanje na nju te brusi. Tek nakon brušenja se kod dragulja mogu videti plamsavost i sjaj, kaže moderna enciklopedija.

Moj tadašnji odlazak je bio  i čekanje i brušenje. A znaš li koja je komponenta bila najvažnija? Prihvatanje. Želela sam da ostanem u Beogradu iako mi na pamet nije padao ni jedan način kako. No, prihvatila sam odlazak uz ludi osećaj ispod rebara da će se nešto odigrati, ali bez moje lične akcije. I eto me (Eto mene, eto vas, rat Turcima!), fotografiše me drugarica Maslačak po Beogradu, stajem na betonsko ostrvce na sredini ulice Kneza Miloša, tamo gde je preseca Kralja Milana a iza mene je široka, uređena padina, jedra i uvek puna automobila, jedna od glavnih žila ovog grada, konstantno načičkana svetlima, sirenama, trolejbusima, autobusima, beogradski Amazon, razgranata kao orahov koren, široka kao nebo pred pojavu Zornjače. Uliva se i sliva, kako hoćeš, nekad i preliva, jer ko je ovde bio, a da je nije prešao, ko je ovde došao, a da se njom nije provozao, ko se ovde bilo gde popeo a da nju nije pregazio?

Kada je knez Miloš Obrenović odlučio da mu je sigurnije da konakuje u Topčideru i, činiš ‘voliko, vlada udaljen od Turaka koji su još uvek bili u centru grada, zvala se Topčiderski drum. Tada je i nastala. Ne može ulica kuda je u svoju lukavu sigurnost pošao knez nad knezovima da bude uska, tuda je, čoveče, prvi Obrenović prokopao drum za velegrad. Razumeo je neprevaziđeni knez da je pametan onaj ko zna šta ne zna, te je unajmio neimare – Slovaka, Franca Jankea i majstora Nikolu Ivkovića, zvanog Hadži-Neimar. Ulicu je usečena da poveže Narodnu skupštinu sa vladarevom rezidencijom u Topčideru. Kasnije se zvala, naravno, Miloša Velikog, a varijaciju imena je dobila 1944. godine (ulica Kneza Miloša). Kažu da je Josip Broz Tito izbacio reč “Veliki” jer niko nije smeo biti veći od njega. O, Miloše Obrenoviću, ne može ti ništa umanjiti značaj. Diplomatska igra, žamor, žurba, hod, narod, prodor, veličanstvenost, sve je tu, u tvojoj ulici kojom si silazio do tobdžijske doline u svoj dvor.

foto: Instagram – @emcica20

Beogradskom Šanzelize (i tako su je zvali, jer je bila “široka, kaldrmisana aleja sa stoletnim hrastovima”) je 1894. godine prošao prvi električni tramvaji koji je povezivao Narodno pozorište i Topčider. A 1950-ih je prva u Beogradu imala semafor. Pogledaj stare razglednice na kojima piše Rue Miloch le Grand i kako je otmena njena antologijska širina, od “Londona” do brda u daljini, topčiderskih, koja liče na odmaralište, banju. Pogledaj prve automobile i Beograd kako raste, raste. Moglo joj se jer je knez Miloš doneo zakone o građevinarstvu i isušio baru Veneciju a u “njegovoj” ulici počeo da nastanjuje državne institucije. Pomisliš li, kad prelaziš ulicu dok se zeleno još ne upali, “kod Londona” (koga više nema), zajedno sa svim pešacima oko tebe, kad pređete kao buljuk ulicu i svi žurite (21 sekundu traje zeleno i potrebno ti je 21 korak) da je baš na tom mestu taj prvi semafor zasvetleo i da su baš tu ulicu prešli vekovi? Opstaje, ne troši se, i pored meteža. On neće nikada prevagnuti jer je u ovu aveniju uklesana moć. Kad smo već kod brojeva, na zgradi broj 21 još uvek stoji stari kameni naziv – Miloša Velikog. Ne briše se ono što se ne može izbrisati.

Ja sam čula njen huk i 90-ih, kad je nastao haos, kad gradski autobusi skoro da nisu išli, pa sam do Filološkog išla prepunom dvanaesticom do Beograđanke, pa do Kneza put pod noge svako jutro. Onda sam ga i sama stvarala u protestima 96/97, sećam se plivajuće energije nade, podignutih indeksa i maslinastih jakni, te reke u svima nama koja je zaustavljala celu ulicu, grad, podsticala slobodu. I, onda, stojim, kad je sve to prošlo, na ostrvcetu, tu kod “Londona” i govorim Beogradu – odlazim, ali nekako ću se vratiti, ne znam kako, čak ne razmišljam o tome, ali ako si ti tu, i ja sam, ako život raspolaže kartama, onda zna da ja želim da se vratim.

Vidiš, momenti pokoravanja i prihvatanja onog što je neminovno jasni su kao noć. Možeš biti u najgorem mraku, možeš i zaplakati, ali ako iskra potrebe u tebi ostaje uprkos suzama, nema nejasnoća ni noću. Prihvatiš je jer se ne bojiš, jer ti svetliš. Sve se posloži onako kako je potrebno. Ne moraš ponekad da uradiš ništa. Nekad ljubav ne mora da se čeka. Znaš zašto? Jer si je prethodno dao. Nekada je potreban samo jedan dan! Naime, igrom “slučaja”, mene je posao u Beogradu našao istog dana kada sam završila fakultet, posle poslednjeg ispita.

Vratila sam se na ostrvce u ulici kneza Miloša i zahvalila se Beogradu. Ispod i iznad mene on je živeo, kucao, prolazio, mandrljao, svirao, trubio, žurio kroz svoju Šanzelize i, kao, nehajano, nastavljao da dobija i uzima, koliko samo ljudi dođe tako u njega, navikao je. A ja sam znala da je sve to on uredio.

kneza-miloša1

foto: Instagram – Vuksan B.

Gledam sada ulicu Miloša Velikog. Sećanje seže do ljubavi sa Dečakom koji mi je na njenom vrhu pokazao najmanji market iz lanca trgovine i objašnjavao mi kako je dovoljan – mali, a u stvari komšijski. Ima svega što ti je nužno, šta će ti više? Stojim preko puta divne zgrade nekadašnje Jadransko-podunavske banke, sagrađene 1924. godine. Gledam opet lica na njenoj fasadi: devojke-utve izvijenih, izduženih vratova i njihova tri čuvara koji me podsećaju na nekakve ljude-nemani. Ogledam se u dugačkom i prostranom staklu Topčiderskog druma, u udolini iznad koje su sudbonosna brda, naslagana su kao kartonske zgrade u trodimenzionalnim slikovnicama.

Kad krenem udolinom nailazim na Kamenu (Baumgartenovu) palatu, staru zgradu generalštaba čije je fasadne ratnike stvorio arhitekta Ivan Rik. Preko puta je zgrada Vlade Srbije, ispred koje sam stajala iza kolone koja je na svom čelu nosila naziv BEOGRAD JE SVET. Ukoso preko puta je zgrada Ministarstva spoljnih poslova, jedna od onih zbog kojih sam, kada sam došla, pomislila – ovo je grad po mojoj meri. Ima braonkastu patinu koja me podseća na ruske pripovetke (a kako i ne bi kada ju je projektovao čuveni Nikolaj Petrović Krasnov, otac mnogih beogradskih palata!). Pri dnu ulice, na ukrštanju sa Višegradskom, na broju 89, stoji kuća večnojesenog izgleda, sa davno osušenim pijavicama-puzavicama. Ona je kao skamenjena bajka, sa kapijom kakve zamišljaš da bi tvoja idealna kuća imala. Možeš čak i ući, nije zaključana, otvorena je njena misterija sa kamenim ćutanjem. U njoj bi živeli Svini Tod ili Tim Burton. Najmisterioznija je kada je dan pun oblaka a ostatak sunca se pomalja baš nad njenim šiljatim krovom.

I tako, od zaboravljenih kuća, bombardovanih zgrada do državnih institucija, grandioznosti, antičkih ratnika ili radnje sa ručno rađenim cipelama u kroko i leopard dezenima, Beograd 24 sata plovi svojim Amazonom, ulicom Kneza Miloša – juri, vozi, ko će ga znati gde. Svi mi, valjda, imamo neki cilj. Zapamti još jednom ono jedno – ne odustaj, nadaj se, budi hrabar da prihvatiš odlazak i poraz i poljubiš sudbini skut. Ona od tebe traži upravo to – da aminuješ ono što jeste. Tek tada će ti dati ono što želiš da bude. Miloš Veliki bi ti isto rekao.

Izvor: Esquire

POGLEDAJ JOŠ: BEOGRADSKE PRIČE


Podelite ovo sa prijateljima

Ostavite komentar