Piše: Ana Atanasković

Ovih dana se privodi kraju rekonstrukcija najpoznatije beogradske uzbrdice, vremešnog strmopuza od granitnih kocki, viševekovnog Mont Everesta kojim se do srca centra penjao svako ko je odnekud došao da ga “osvaja” – Balkanske ulice. Stojim na raskrsnici sa ulicom Kraljice Natalije i gledam na dole, sada je tu i drveće okruglih krošanja nalik na bonsai, u velikim saksijama i u nizu, a popločan je i trotoar. Sve se menja pa i Balkanska, mada joj još jedna promena ne bi škodila – da se, što se tiče uticaja, vrati “na staro”. U prilog značajne antikvarnosti ove ulice ide i činjenica da je jedna od retkih (ima ih 34) kojoj nikada, od imenovanja 1872. godine, nije menjan naziv (u Beogradu je mnogo toga trusno, pa i imena, nazivi, pamćenje i oslovljavanje).

balkanska

foto: Beograd uživo

Priznajem da sam se, idući na posao i penjući se Balkanskom jedno petnaestak godina, često prećutno raspravljala sa Vesnom Dedić, čiju emisiju volim, želeći da joj dokažem da su 80-ih i 90-ih godina prošlog veka ljudi u Beograd daleko češće dolazili autobusom nego vozom, pa su, stoga, mnogo više koristili Kameničku kao “zlatnu stazu” stizanja do svojih snova, a ne Balkansku (koja je bila produžena ruka Glavne železničke stanice). Ko će ga znati šta te sve spopadne kad se ranim jutrom penješ Balkanskom, onako zahuktao od uspona svađaš se i sam sa sobom a ne sa nekim drugim, pa zanemariš i zaboraviš sopstvene bitne činjenice (Vesnu sam imala prilike da upoznam i moram ti reći da je jedno divno i profesionalno biće). Nije lako penjati se, korak po korak, napred, napred, a ispred tebe brdo, pravo pravcato brdo, stoji i čeka, ne žuri nigde, pa ti vidi. Ono što sam u tim jutrima uspinjanja zaboravila je činjenica da sam se, kada sam sa ocem došla u izvidnicu u Beograd pre nego što sam zvanično došla na studije, do Terazija, u stvari, popela Balkanskom! Došli smo autobusom, ali je verovatno proradila njegova nostalgija, nekadašnjeg studenta matematike, da “provoza noge” ovom starom, izazovnom, ponekad mukotrpnom lepoticom-ulicom. Na prijemni sam, nekoliko meseci kasnije, otišla sa Petlovog brda (stan rođaka) do kog sam došla autobusom 56, prethodno se popevši Kameničkom. Ali, prvi zreli dolazak je bio alpinisanje Balkanskom!

O, ta moja penjanja, u naporu da stignem na posao na vreme! Siđem na stanici autobusa 52 ili 53, na raskrsnici sa ulicom Gavrila Principa (tu je još uvek Balkanska, njen donji deo) pa svoju pritajenu astmu stavim na leđa pa napred, i onda šta mi put da! Jutrima mi se motala po glavi pesma Ustajte svi na zemlji kleti, u podnožju tog kaldrmisanog uspona koji vodi ka ciljevima! Stairway to Belgrade! Pitaš me zašto sam birala baš taj put kroz rudnike Morije, kad sam mogla da idem do Zelenog venca pa po ravnom ili nekim prevozom do Kneza Miloša? Prvi mi je oduzimao više dragocenog vremena za spavanje a drugi je često bio rizičan zbog Mostarske petlje, zapetljaš se u njoj i ostaneš. I tako, penjanje, planinarenje, ali odlučno, šta ćeš, kad si već u misiji osvajanja ulice kojom se mnoštvo ljudi popelo u potrazi za poslom i uspehom, penji se, trudi se, traži, koračaj, ne posustaj, šipči, ne kukaj, hodaj! Mora se napred! Vidiš, kad je ispred tebe brdo bolje je da što pre počneš da se penješ, da zabijaš svoje male korake-kočeve u njegovo tkivo, jer nema ti druge nego da prelaziš ono što se mora preći. Ne beži od uzvišica jer ne može sve biti ravno!

Balkansku ću do groba pamtiti i po tome što sam sredinom devedesetih u Krsmacu prvi put probala da sviram klavir (kasnije sam samo malkice učila ali mi je to ostala velika neostvarena želja). Sećam se sulude prešarene cvetne hipi majice koju sam tada nosila i prvog poljupca mojih prstiju sa dirkama, dok mi se pokazuje kako da ih pravilno držim. Vidiš, sećanja ti niko ne može oduzeti, ona nikada ne menjaju ime kao ni Balkanska, to kameni, magični, izazovni gradski “entitet”, naćućoren, izdignut, neminovan.

balkanska-ulica

Noizz / Rajko Ristić

Zna Balkanska da je moraš preći pa ne dreždi i ne čeka na tebe. Ako hoćeš, hoćeš, ako nećeš, put pod noge pa idi gde ti je milo, ali znaj – Balkan koji je deo njenog imena je večita barutna gudura koja će ti u grlu ostati ako je ne razumeš, kad tad ćeš se zagrcnuti. Balkanska će uvek tvrdoglavo biti ispred tebe, kao jarac na brvnu koji će te uvek pobediti u namćorisanju, te ti je bolje da je što pre prihvatiš. Ne grbi se već kreni uspravno, budi Beograd.

Kreni od ugla, gde je kožarska radnja čiji se izlog ne menja decenijama (nekoliko kaiševa, lanaca i dve-tri tašne u stilu sedamdesetih od kože bordo i kamel boje). Ako ti je košava produvala glavu, a ti svrati u neku od tri kapadžijsko-šeširdžijske radnje pa kupi kapu, kapče, pokrivač. Ako pripadaš staroj gardi Beograđana koja ne izlazi napolje gologlava, onda te kapadžije iz Balkanske znaju kao redovnu mušteriju! Možda si kod tašnera Slavka Milosavljevića (u čijoj radnji piše “Usluge ne naplaćujemo unapred”) popravio kaiš da se stegneš kao ratnik, jer penjanje brdom života je borba, udah, izdržljivost, neodustajanje. Sećam se da mi je jednom posle posla rajsferšllus na zimskoj jakni jogunasto stao, ni tamo ni vamo, pa sam otrčala do njega i odmah mi je popravio. Takođe mi je tašner u gornjem delu ulice spasao kaiš na skupocenoj torbi. Balkanska je sada raj za mobilne telefone koje možeš da kupiš jeftinije nego u fensi tržnim centrima, a original su. Sve može sa tim mobilnima u Balkanskoj, samo svrati.

Nekada je Balkanska bila glavni centar zanatstva, njena povezanost sa železnicom ju je ustoličila kao carstvo zanatlija i trgovaca, a samim tim i centar životnopotrebnih stvari. Balkanskom je donošena roba na Zeleni venac (na primer, izvesni Slobodan Ilić iz sela Bežanija je, prethodno prešavši pustinju sadašnjeg Novog Beograda i Nemački (sada Tramvajski) most, “neposredno posle Drugog svetskog rata, kao mališan, vozio lubenice”). Nadam se da se neće zaboraviti da je ulica bila poznata po najboljoj ćeten-alvi i sladoledu, ali i po majstorima-krojačima kakvih sada teško da ima, onih koji šiju odela i kapute. Takav je bio majstor Voja, čija je krojačka radnja bila nešto iznad sadašnjeg prolaza ka Terazijama. Uz njega su bile saračke, kovačke, abadžijske radnje, tašneri, šeširdžije, jorgandžije i zlatari i mnoštvo ljudi koji su stalno ulazili i izlazili iz prvobitno malih belih kuća nalik na seoske a posle sve više braonkastih, kremastih, gospodskih, filigranskih fasada. Prethodne generacije su uživale u prvom fast food-u na srpski način, pljeskavičari “Leskovčanin” koja je mamila slast u usnama i tešila sve beogradske stomake. M. mi je prošle godine pričao kako je bioskop 20. Oktobar bio guilty pleasure omladine iz šezdesetih, a posle bioskopa bi se išlo u Index bar, gde se slušao rok. Kuća na uglu sa ulicom Kraljice Natalije je posebno zanimljiva. Liči na minjon sa luvrovskim stubićima na vrhu i širokim zidovima sa po tri izdužena prozora. U podnožju je bila mesto za pržionicu kafe, pa se onda tu prodavala aparatura za špiritus i šta sve ne (kasnije su tu bile narodna kujna pa čak i poslastičarnica, gde se najviše išlo zbog žita sa šlagom!), a najžamornije je možda bilo tridesetih godina prošlog veka kada su Beograđani u njeno dvorište dolazili da vide “Svetsko čudo, debelu Rožiku iz Minhena”, “ženu od 270 kila”!

Bilo pa prošlo sve. Ali, vidiš, glavna stvar je, u stvari, u penjanju-učestvovanju. Kreni, pa koliko stigneš, ali zakorači, veri se, zakači se. Brdo neće doći ka tebi, moraćeš ti ka njemu, daj, prodaj, kupi, snađi se, prepešači, usudi se, dođi, prođi, uradi nešto. Nije lako bilo uz Balkansku ni Slobodanu Iliću sa njegovim konjima i lubenicama jer ga je najviše bilo strah da oni ne zastanu pa da neće moći da ih pokrene ili da će ga težina robe povuče nazad. Varnice su sevale ispod potkovica kada bi konji zapeli po kaldrmi. Nije lako, znam. Penjala sam se i Balkanskom i svim drugim strmim životnim uzbrdicama. Ko zna koliko nas njih još čeka. Ali, kad se popneš na Terazije videćeš zašto je važno da nikada ne odustaneš. Ravan, staložen mir te čeka samo kada si sasvim siguran da si životnoj šansi dao i poslednju graščicu znoja.

Beograd ti je upravo to – grad od brda i padina koje će te nositi gore-dole dok sam sebe ne izbalansiraš kao dva tasa na kantaru. Balkanska je ispit, a na Terazijama se meri koliko si dao, koliko uzeo i jesi li si u balansu. Zato je Beograd glavna mera života. I njegov najveći merak.

Izvor: esquire.rs

POGLEDAJ JOŠ: BEOGRADSKE PRIČE


Podelite ovo sa prijateljima

Ostavite komentar