Kad krajem marta zima uporno oštri svoje preostale zube prisiljavajući nas da u naletima vraćamo iz ormara “punjene” jakne i kape, znam da se, ipak, u najvećem broju slučajeva, sve razreši kada stigne prvi april. Povuče se zimoljubilica, na sreću mene zimogrožljivice. Ozelene sve biljke, čak i one snebivljive, i proleće krene u svoj poj.

April u Beogradu! Zagovornik sam ideje da je grad najviše grad u srednju jesen, u oktobru, ali i april je na visokom mestu u tom rangiranju. April u Beogradu! “Dolaze i vraćaju se sa lastama sunčani i nasmijani dani”, započeo je Kornelije Kovač pesmu za Zdravka Čolića uvivši je simfonijskom lepotom i dostojanstvenošću (a kako bi drugačije za Čolića i pisao?). Kornelije je rođen u Nišu a Čolić u Sarajevu, ali su te 1975. godine za “Beogradsko proleće” zajedno iznedrili beogradsku pesmu za nebo. Nije nužno da se rodiš u ovom gradu da bi ga doživeo i voleo. Moguće je i da obitavaš u njegovoj energiji iako nikada nisi kročio na njegovo tlo, potrebno je samo da ga razumeš. “Zahvaljujući pjesmi doputovao sam u Beograd a da se nisam pomerio iz rodnog Sarajeva”, rekao je davno Čolić. Ova lahorna pesma nastala je na Vračaru, u stanu porodice Kovač. Prepuna je sete, navodi na povratak bola čak i one najprosvetljenije, one koji su se u miru rastali od “prošlih doba”. O, poljupci “ispod savskog mosta”, ko nije bar jedan ispod nekog mosta doživeo? Možda i ti, kao ja, imaš sećanje na brujanje grada ispod Brankovog, u tmilu noć, pored monumentalnih ostataka starog mosta na koje je nalegao novi, socijalistički, dok ulaziš u tamu tuđih usana tražeći svetlo? A grad je velik, ali ne postoji više u tom trenutku.

skadarlija-cveće-šešir-moj

foto: Beograd uživo

Volim aprilsko buđenje Beograda. Kad odjednom sve napupi, bukne, ozeleni i procvjeta.”, rekao je Čolić. “Umorno se smeši” – tačan je tekst, ophrva nas prvo sunce, jer smo pomalo gnjili od zime, utrnuli od studeni, slomljeni od istočnog, slapovitog vetra. Trudimo se da ne progutamo sopstvene nade u buđenju života, u raskošnoj aprililijadi, da polako gustiramo toplotu, ali nam ne uspeva, većinom smo je željni pa jurimo te se dodatno umorimo. Ali, to je slatki umor! O, ta lastavičava, nijansirana nostalgija u pesmi, nesvesno ili svesno umetnut talas jarkosti, osećaš kako sve ozelenjava. Osećaš i sofisticirane sedamdesete, naročito ako si imao sreću da budeš rođen u to vreme.

Ali, koje je doba ovde srećno da se čovek rodi? Duhovno – uvek, a praktično – ne znaš ni koje bi izabrao da izbegneš neki trus, prah, bombe. Koje god da uzmeš, kajaćeš se. Ili ovako – koje god da uzmeš, bez obzira što ti, nažalost, preti neko bombardovanje, nećeš se pokajati?

Jedno od najstrašnijh je bilo upravo u aprilu, tom olistalom i trešnjocvetnom mladom dobu koje naš narod zove još i biljober i smatra ga veoma srećnim. Četrdeset prva, april šesti, nedelja, jutro. “Operacija Odmazda”. Zlo, izgleda, uvek ima ime. Nekoliko dana pre žene i deca iz britanske ambasade i Nemci i Italijani su otišli iz Beograda (tako nekako beše i devedeset devete, kad je u aprilu takođe buktao oganj nad Srbijom). Beograd je bio proglašen za otvoreni grad (mada za to njemu nije potreban proglas). Samo 150 aviona 1. vazduhoplovne lovačke brigade i 6. Lovačkog puka iz Zemuna je bilo tehnički spremno za nemačkog neprijatelja. Ne mogu ni da pomislim na te ljude a da ne osetim tužno divljenje, srećnu tugu, taj drhtaj njihovih tela kada su saznali za šta se spremaju, znanje o smrti, mir sa odlaskom, časnost pokušaja koji se mora.  Nedelja, jutro, kako su rekli oni koji se sećaju, bilo je sunčano i toplo. 6:30. 484 aviona i 440 tona bombi nad Beogradom. O, ovaj grad, razrušeno jezgro, ulice od baruta, avatarska sudbina, razapeta duša! Jedanaest poginulih pilota i na hiljade civila, zapaljena Narodna biblioteka sa 350.000 knjiga (i pergamenata, inkunabula, povelja, rukopisa, pisama, časopisa, gravira, slika), srušena kupola Starog dvora, nakrivljena stolica na nepostojećem prozoru koji gleda na srušenu kupolu, apokalipsa, krv i delovi tela u porti Vaznesenske crkve (bomba od 1500kg je pogodila jedno ukopano sklonište koje je napravljeno uz ulicu), takođe i u Krađorđevom parku, izbezumljeni ljudi koji trče ulicama, pustoš, bombardovanje bez objave rata, krvničko, prekinuta jutrenja, zastali jauci, smrt.

“Za mnom! Pali i poleći po patrolama!” komandovao je komandir Miloš Žunjić a uskoro je poginuo. Sa njim su u većno nebo, prethodne, poslednje noći sedeli u kafani Zora koja je imala funkcionalni telefon (kafana od ove zime, nažalost, više ne postoji, gde ću ja sada da sedim sa svojim prijateljem galeristom?) i: Miho Klavora, Vladimir Gorup, Karlo Štrbenk, Dobrica Novaković, Branislav Todorović, Jovan Kapešić, Milivoje Bošković, Dušan Borčić, Milutin Petrov i Živica Mitrović. Bombardovanje je nastavljeno i tokom 3-4 dana posle šestog aprila. Nemci su gađali i “bolnice, Kalenić pijacu, Železničku stanicu, Glavnu poštu, aerodrom, kraljevski dvor na Dedinju”. Strahotno.

Teške su rane ovog grada, rušenog, razrušenog, nesrušenog. Mi koji ćemo i ovih aprilskih jutara ustajati i ići, živeti, mrmoljiti krmeljivi a osunčani i topli, setimo se sena poginulih i njihovih tela koja su tu. Dok prolazimo pored Vaznesenske crkve zagledajmo se u njene bele rane, prisutne. Tog aprila je crkva prepukla po sredini i popreko u svodu a ikone su poispadale iz ikonostasa. Oni koji su se zadesili u njoj ostali su živi, u užasu gledavši kako stradaju ljudi iz portinog skloništa. Kako su prošli pored kamenja sa iskidanim parčadima tela? Kuda su otišli, jer svi su negde krenuli, grad će uskoro opusteti?

Eh, Beograde. Ti nemaš kuda da odeš. Tu si gde si, birao si da budeš baš na tom mestu, i kad je trešnjocvet i kad je trešnjober i kad cvetaju tikve i kad cveta Sava i kad cveta zlo i kad miriše dobro. Tebe će probati da pojede i savska vodena sočivica, ali nećeš joj dati svoju reku. Košava će ti proći kroz rupe od gelera koje skupljaš decenijama, vekovima. Kičmu će želeti da ti preoru, dušu da ti izgube, srce da ti iščupaju. Modrozelene alge da ti uguše reke, kukasti krst, kog ti imaš na vinčanskoj posudi, da ti zacrni nebo, ko sve neće svoj bes da iskaljuje na tebi, Beograde dragi, a ti, “da li si devojka ili žena sada ti?”, da li si duh ili prikaza, gigant ili džin, vidimo li te od magli koje stalno pokušavaju da ti iščupaju oči?

Ovde, u Beogradu, jednom i sto puta, u trenutku se razarala i stvarala sreća. Dok joj april u Beogradu miluje kosu. Dok nama miluje kosu. Zastani, seti se, zapevaj, u slavu ovog grada i onih koji za njega padaju u nebesa.

crkva-svetog-marka1

foto: Beograd uživo

Autor: Ana Atanasković

izvor: Samo voli

POGLEDAJ JOŠ: BEOGRADSKE PRIČE


Podelite ovo sa prijateljima

Ostavite komentar